Vicevi

Sedi Lala pod bagremom u polju, taman se najeo slanine, malo da počine, pa da nastavi da okopava kukuruz, kad niz poljski put ide neki auto i zaustavi se baš pred njim. Vozač izađe:Dobar dan želim!Do 'bardan, mladiću! A koji bi to andrak bio da vi ovuda idete?Hteo sam prečicom do Elemira, pa sam malo zalutao!Ej, mladiću, pa tako ti je to! Preko preče, naokolo bliže!Da li biste mogli da me uputite?Ta, mog'o bih, kako da ne bih! Pazi ovako: ideš pravo kako si kren'o, pa brojiš do treće preke duži, i ondak ćeš da ideš levo, pa skroz do onog tamo bagrenjara što se vidi odavde, a ondak... ček' malo, nije dobro tuda, onaj mamlaz Steva uzor'o do jendeka, ne'š moći proći tim kolima.... Ne, bolje da ti ne ideš do treće duži, nego do šeste duži, pa ondak ideš malo levo nuz jendek sve do ćuprije, pa preko ćuprije, i ondak desno kuda idu bandere, ali ti bandere ne gledaš... ček' malo, ne valja, pa to je zdravo okolo... Znaš šta, da se ti lepo vratiš na onu ćupriju di si preš'o kad si dolazio ovamo, pa ondak prođeš i bandere i drugi jendek, i desno ima put... Stani, stani... ne valja, nego aj' ti pravo pa kad vidiš beli kamen...Čoveku se smučilo da sluša tiradu, pa upita:Zaboga, čoveče, znate li vi put za Elemir uopšte?Ideš ti malo u ocov, je l' znaš! Ja sam iš'o ne u Elemir, nego u Bećkerek kad si ti mislio da su gušć'ja govna klikeri, derane moj!Pa dobro onda, kako ne umete da mi kažete kuda da idem?Jebeš ga, pa ja ne bi iš'o odavde!